И хронолошки и по чувењу, прва биографска чињеница Борисава Станковића свакако је Врање, место његовог рођења, али и завичај његове књижевности. Сви надахњујући доживљаји, сви узбудљиви мириси, све боје и светлости Станковићеве прозе носе печат вароши испод Пчиње. Нема премца његово плодотворно ропство успоменама на убого детињство проведено у високо зазиданим авлијама старог Врања, у крилу баба-Злате која је у прсте и у души знала судбине Врањанаца. Приповедала их је свом унуку под виновом лозом, под тремом куће зидане у оријенталном стилу. Ту, под врелим јужњачким небом, дневна плавет и ноћно сребро први пут су у детињим очима осветлили животне драме Митка, Софке, газда Младена… Присно везан за свето место детињства, хтео је да га до гроба задржи као једино извориште тема, мотива и ликова. Позната је чињеница да је Борисав Станковић врло рано остао без родитеља (оца је изгубио у петој, а мајку у седмој). Губитак велики сам по себи, а још већи с’ обзиром на време у које пада – у доба детињства. Закинут је у љубави кад му је била насушна. Присиљен је да за кору хлеба ниже венце чорбаџијског лука док се комшијска деца играју жмурке. Осуђен је као и свако сироче, да брзо сазри, да се у сиромаштву склања пред свима, па и да узмакне пред вољеном девојком “рањав и жељан”. Приморан је да пише молбе и писма уредницима и књижарима не би ли искамчио који грош зарађен у списатељским мукама. Привикнут од раних дана да ћути и кад га вређају и понижавају, да се каје и кад није крив, Борисав Станковић тражи склониште у себи, у самоћи. Сувише болно је доживео неузвраћене љубави да би престао да подозрева судбину оличену у смрти и немаштини од које чак и љубав бежи. Показало се да је преко високо ограђених врањских авлија видео даље него са Монмартра, да је тематски подређен завичају и загњурујући се у душе својих земљака, уметнички откривао читав свет, проницао тајне свих, њему далеких и непознатих људи. Сав усредсређен на мали простор једне балканске паланке, Борисав Станковић је, у ствари , погледом стремио у дубину, у њој тражеци зрно истине о човеку. Својом уметношћу оснажио је стару мисао да је све у свему само кад се иде до краја. Према томе ма колико била регионално обојена, његова уметност је општељудска.
Време рођења је други биографски податак који се такође битно одразио на Станковићево књижевно дело. Узме ли се као тачна било која од помињаних година његовог рођења (1875, 1876, 1877…), њоме се може означити један од најпресуднијих догађаја у новијој историји Врања – ослобођење од Турака и припајање Србији. Пријатељи и биографи Борисава Станковића једнодушни су у оцени да је он, као и његове књижевне личности, био повучен у себе, шкрт на речима и осмесима. Све што га се дотицало поимао је чулно. Испољавао се исто тако – страствено, грчевито, нагонски и силно. И његова уметност пре свега је израз срца, осетљивог само на ропац и на “слатку тугу”. Остала је до краја немушта за звонке радости. То исто важи и за Станковићеве јунаке. Смождени унутрашњом напетошћу, лако губе присуство духа без кога нема ни његове игре. У том погледу је карактеристично помањкање не само оних стилских решења која се најчешће користе у стварању хумора, већ и одсуство хумористичких расположења. Чак и да развође векова не полови његов живот (1875-1927), чак и да датуми објављивања његових најзначајнијих дела не падају у само раскршће векова (Из старог јаванђеља – 1899. Божији људи – 1902, Коштана – 1902, Стари дани – 1902, Покојникова жена – 1907, Нечиста крв – 1910), остала би на снази недоумица у погледу одређивања књижевно – историјског места писцу Нечисте крви, Коштане, Покојникове жене, Газда-Младена… Задржало би се ово двоумљење зато што у самом књижевном делу Борисава Станковића преплићу обележја такозване српске реалистичке прозе друге половине прошлог века и изразити знаци новог, посве модерног приповедног израза.